Od sada nas pratite na:

www.blogjob.from.rs


Tekstove ovde nećemo brisati i proveravaćemo vaše komentare, ali se svi novi tekstovi od sada postavljaju na From.rs...

Ostanite uz nas i tamo! :)

Dragi moji,

Blogjob se najverovatnije uskoro seli na drugu adresu.
Proveravajte povremeno, javljaćemo vam gde smo.

Uživajte i hvala vam što ste uz nas.

Зашто бежимо од Србије?
Зашто радије гледамо преко граница?
Зашто нам је туђа трава зеленија?
Зашто не примећујемо наше лепоте?

Хајде, незнанче, зажмури и узми ме за руку.
Хајде, дозволи ми да те поведем, да ти покажем.

Идемо...

Идемо прво до оног прекрасног сипара на Проклетијама, изнад дома у Грбаји. Онда ћемо се спустити до самог дома и, у хладу те прекрасне куће, лежаћемо у трави и гледати игру облака изнад Волушнице и Попадије.

Отићићемо онда на Тару. Са видиковца ћемо гледати прелепу Дрину. Видећемо брану. Видећемо, ако будемо имали среће, трагове медведа у снегу.

Хајдемо сад до Горњег Адровца. Верујем да за то село ниси никад ни чуо! Ту ћеш видети цркву Св. Тројице, коју је подигла мајка чувеног пуковника Рајевског, илити Вронског. Ако, пак, за њега ниси чуо, пратиоче мој... јој!

Прошетај преко Моста Љубави у Врњачкој бањи. Погледај сваки од тих слатких катанчића, узми мрву љубави са сваког од њих...

Сада ћемо брзо отрчати на Фрушку Гору. Видећемо свете српске манастире - Мала и Велика Ремета, Ковиљ, Крушедол, Гргетег, Хопово, Врдник, Јазак, Беочин... Бацићемо поглед на богате винограде.
У Сремској Каменици ћемо обићи кућу Чика-Јове Змаја, где ћемо сазнати да је он једина особа са којом се Никола Тесла руковао без својих чувених белих платнених рукавица! Онда ћемо отићи до Сремских Карловаца, ручаћемо изнад реке и после ручка попити бермет, и то бермет породице Дулка.

Идемо сада на Хомоље. Видећеш прекрасне пећинске украсе у Церемошњи. Вадићемо злато из Пека у Кучеву. Јешћемо мамаљугу... Онда ћемо отићи до Доњег Милановца, до Лепенског Вира. Па ћемо да одемо до Голупца, кроз Ђердапску клисуру, па до Великог Градишта и Сребрног језера.

Видети Царску бару...

Идемо до Винче, па до Гамзиграда... Ђавоља варош па Виминацијум. Трајанова табла и мост. Етно село "Сирогојно"...

Идемо до "Покајнице" Вујице Вулићевића. Онда до Тршића, да видимо Вукову кућу.

Хајде, хајде сада да идемо до Палића - да видиш онај прелепи зоолошки врт. Свратићемо и до Суботице, да видиш ону дивну Градску кућу!
Или, идемо до Новог Сада, да са Петроварадина гледамо Дунав, па онда да обиђемо лавиринт испод старих зидина.

Гре'ота је да не обиђемо чувени Пуковац, покрај Ниша. Дивљи, дивљи запад у сред Србије! Мештани овог села нису платили струју 15 година. Сваки пут када се радник дистрибуције попне на бандеру да селу исече струју, мештани за бандеру вежу шарпланинца. Познати су и по томе што доводе свештеника на утакмице свог локалног клуба - да стоји са све кандилом поред свеже припремљене раке за судију, покрај аут линије... ;)

Одосмо сад до Тополе и Опленца. Видећемо тамо Краљеве винограде, вински подрум пун прашњавих флаша чаробног напитка и цркву Св. Ђорђа.

Идемо да се корацима лаким као перо попнемо на врх Сувобора, па да се стровалимо у ону предивну ливаду пуну пољског цвећа и мирисне траве.

Треба видети русаље уочи празника Свете Тројице.

А да одемо сад до Лелића? Да целивамо мошти Св. Владике Николаја? Да се помолимо пред танким пламеном тамне воштане свеће док нам у главама одзвања Његова Небеска литургија: "Нису Срби кано што су били. Лошији су него пред Косовом, На зло су се свако измјенили. Ти им даде земљу и слободу, Ти им даде славу и побједу, и државу већу Душанове, ал' даром се твојим погордише, Од Тебе се лицем окренуше."

Успентрајмо се до Стражилова. Ту на секунд занеми а онда тихо изговори: "Збогом житку, мој прелепи санче! Збогом зоро, збогом бели данче! Збогом свете, некадашњи рају, - Ја сад морам другом ићи крају!"

На брзину отиђимо до Рајца, али ноћОм... Да видиш колико има свитаца на рајачким ливадама...

Да свратимо до лепог Врања, да видимо Хамам, Пашин конак, Бели мост и чесму Ђеренку, па да увече уз звуке Врањанске свите заволиш неку лепу Врањанку.

Чекају нас Ваљево, Бранковина, Петница, Дворци Дунђерског, Пирот, Неготин, Љубичевска ергела, тврђава Борач, Перућац...

Зову нас Стара планина, Мокра гора, Борачки крш, војвођански салаши (на којима се и сад добро једе), српски Сибир у Тутину, Терзића Авлија, Златарско језеро, водопад Прскало, река Година, Дојкинци, Гоч, Трем, Рудник, Орашац, Каленић, етно село Лепеница...

Можемо да одемо и до манастира Војловица, да на његовој јужној страни видимо стари гроб са темпларским крстом. Кад смо већ ту, хајдемо до Панчева - да купимо 'леба у пекари "Партизан"!

Мораш, незнанче, једну ноћ провести у лалинском кревету, под перинама, у хладу дебелих зидова старе војвођанске куће. То су, кажу, најлепши снови.

Кажу још да ниси видео Србију како треба ако ниси уз неке тамбураше и шприцер дочекао зору - пробај и то!

Радан планина те зове да се поиграте гравитацијом па да твој паркирани аутомобил крене сам узбрдо...

Сад идемо до Алексинца - тамо ћемо попушити лулу мира са Алексинчанима Индијанског порекла.


Хајдемо до Крушевца! До прелепе цркве Лазарице!
Обиђимо Краљево и црвенкасту Жичу!

Попнимо се на Копаоник! Удахнимо пуним плућима, поједимо по шаку свежих боровница и спустимо се брзо доле! Идемо у Нови Пазар, до Петрове цркве!



Обиђимо Мораву, Тису, Ибар, Ресаву, Дунав и Саву, Тамиш, Дрину, Нишаву, Лим, Млаву, Колубару, Гружу и Ђетињу...
Обиђимо Овчарско-кабларске манастире, обиђимо Ђурђеве Ступове, Јошаницу, Каленић, Липовац, Манасију, Нимник, Радовашницу, Рачу, Троношу, Студеницу, Ћелије и Фенек...
Обиђимо остатке Хисар Алаџе, Атанаса, Бигир Делена, Вршачке куле, Голупца, Ждрела, Кормана, Маглича, Неродимља, Ресаве, Раванице, Ужица и Тодорове куле...
Обиђимо Рисовачу, Ресавску и Стопића пећину...


Обиђи Србију.
Обиђи све ово.
Ако свако ово место посетиш и после тога ти се Србија и Срби не свиде...

Онда, иди, иди даље.
Нисмо сви свему дорасли, што рече мој пријатељ.

Zašto li su žene toliko tužne, ljute i, naizgled, neshvaćene?

Zašto ne mogu da shvate da su povlašćene?

Bore se za neku vajnu ravnopravnost, tako što će nosati akten tašne i poslovna odela i tako što neće znati omiljenu uspavanku svog deteta.

Bore se za sebe, da ostvare svoju ličnost, tako što će spavati sa tim i tim važnim likom, podariće mu možda čak i cvet svoje mladosti, a da u tome neće uživati. Prosto, tako moraju, jer će preko njegovog kreveta one postati Neko.

Te žene, čak i kada imaju svega 12 godina, bore se da budu žene. Svađaju se sa mamama i tatama da bi ofarbale jedan pramen u plavo, ako već ne smeju celu kosu. Jure da se prve u odeljenju poljube sa dečakom iz drugog odeljenja. Ponosno nosaju mini suknje i mali malečki wonderbra po osnovnim školama... žvaću žvakaće gume razjapljenih vilica i bezobrazno se smeškaju svakom muškarcu, da bi dokazale sebi da su žene.

I te žene sa 14-15 godina izgube nevinost, sa nekim navijačem ili tako nekim opakim likom. Odazivaju se na NafuranaMala i SwatkaMawa, nose air max i plitke farmerice... Već su promenile 150 boja kose i na očima drže sočiva u boji.

Ako upišu fakultete one spavaju sa profesorima zbog više (ili prolazne) ocene. Tada, tobože nevino i naivno, stiskaju mišicama grudi da im dekolte izgleda dublje dok odgovaraju pred katedrom.

Završe one fakultete pa se zaposle, pa krenu da jurcaju... Posao ovaj, posao onaj, fol produženo radno vreme – za posebne tet-a-tet sastanke sa šefom. Tako se lagano napreduje u životu i poslu, kao.

One će se, ne sumnjajte, bogato udati za neke 'sposobne momke'... možda im, ako nekoliko meseci budu zaludne, čak rode i decu. Ta će deca imati bajan život. Sigurno! Neće biti sigurni do neke pete-šeste godine života kako im mama i tata izgledaju, jer se oni bave karijerama... Roditelji neće znati čime njihovo dete voli da se igra, šta voli da jede, kada je prohodalo, kada je progovorilo...

Onda će ta žena (valjda zbog te prerane želje za ženiranjem) naglo ostariti. Pojaviće joj se bore i prve sede vlasi. Koža na vratu će se opustiti, ispod očiju će se pojaviti kesice, a i minđuše će nekako nakaradno visiti sa otegljenih ušiju. Žena će biti tužna, što zbog svog izgleda, što zbog činjenice da je 'sposobni' muž vara sa troduplo mađom oblajhanom cicom u air max patikama i plitkim šorcićima, što zbog činjenice da dete ne razgovara sa njom i/ili se drogira i/ili je postalo kriminalac (nepotrebno precrtati).

Zašto ta žena ne može da odrasta polako, kako treba?

Zašto ta žena ne može da nađe onog Pravog, sa kojim će uživati u bezbrojnim poljupcima, nežnim zagrljajima i najlepšim momentima svog života?

Zašto ta žena ne može da uživa u činjenici da može da rađa?! Zašto se to danas toliko omalovažava?! Kao da je rađanje nešto, tako, ofrlje, bez veze, usputno. Kao da to nije najčudesniji čin u ženinom životu?! Kao da nisu žene rađale genije poput Ajnštajna ili Mocarta, nego su se, valjda, stvorili sami od sebe?!

Zašto ta žena ne ume da uživa u svojoj porodici, već joj je karijera važnija?! Zar može išta biti važnije od prvog detetovog koraka ili od popodnevne kafe popijene u muževljevom zagrljaju?!

Zašto, na kraju krajeva, ta žena ne ume da se ponosi svojim borama i sedom kosom?! Zar nije predivno biti svestan kroz šta se sve prošlo i koliko se godina iskustva, i lepih i loših (jer i iz njih se uči), skupilo?!

Kada će (da li će ikada) žene shvatiti koliko su blagoslovene i uzvišene upravo time što su žene?

Da li će ikada prestati da kukaju kako nema ravnopravnosti, da li će prestati da se ponašaju kao žene a da još ne znaju ni šta znači biti žena?

Zašto je ovo vreme ovako komplikovano?!

Zašto se ja nisam rodila nekih pedesetak godina ranije?!

Njah.



Sinoć (09.08.2010. godine) na TV Košava prikazana je emisija "Ćirilica" koju vodi naš čuveni novinar Milomir Marić. Ovaj put, čini mi se, emisija je bila zanimljivija no ikada. A zašto?! Zato što se Marić potrudio da pozove tri potpuno drugačija i suprotstavljena gosta, ali tri gosta sa mozgovima. Bili su to – Miša Vacić (portparol SNP 1389), Predrag Azdejković (aktivista Socijaldemokratske omladine i jedan od osnivača Queeria centra) i Ratibor Trivunac (član Anarho-sindikalističke inicijative).

Sednem ti ja pred televizor, sa kompletnom opremom – kiiiikiriki, semenke, sokovi razni, daljinac od TV-a, daljinac od klime... Samo mi je vuvuzela falila. Sedim ja, napeto očekujem okršaj kod Marića, kad ono... I nije mi žao što su mi omanula očekivanja. Nije nikako.

Tri mlada mozga (i Marićev stariji) učestvovala su u civilizovanoj diskusiji. Inteligentni, fini, nasmejani ali oštri, vodili su razgovore znajući da se ne slažu jedan sa drugim (i sa trećim) ama baš ni u čemu, ali su to davali do znanja normalnim diskusijama.

Mladi Vacić skoncentrisano vodi svoju priču – nikako u Evropsku Uniju, nikako u NATO, nikako nikome dozvoliti da gazi Srbiju i Srbe... Sa ponosom svako malo podiže desnu ruku na kojoj je crna brojanica i sa još većim ponosom ističe da je on jedan od onih retkih mladih Srba koji je imao priliku da proputuje i živi u Evropskoj Uniji i da kaže da je Srbija od toga bolja. Da Srbiji to ne treba. Da Srbiji treba Srbija, da Srbiji trebaju Srbi.

Mladi Azdejković, za koga članovi Stormfronta ističu da je pederska nakaza, skot, izrod i sitna pederska vaška, svojim nemuževnim glasom je pričao o tome kako mu na nerve ide guranje gej parade u prvi plan dok se narod gazi i nema hleba da jede. Peđa Azdejković je rekao kako je on Srbin u inostranstvu a peder u Srbiji i kako ni on nije za ulazak u NATO i EU. Usput je rekao kako je do sada imao 30 seksualnih partnera, što stranaca, što iz Srbije.

Mladi Trivunac je grmeo (stasom i glasom) o tome kako Srbijom vladaju tajkuni i gazde i kako je to nedopustivo. Pričao je o svom boravku u zatvoru (optužen za međunarodni terorizam, zbog bacanja flaše benzina na ambasadu Grčke), o svom imidžu i o složnosti grčkog naroda u tamošnjim demonstracijama...

Mladi Vacić, mladi Azdejković, mladi Trivunac... Slobodno mogu da kažem da u ta tri mlada čoveka vidim Srbiju i to onu Srbiju koja mi se dopada. Vidim tri mlada muškarca spremna da argumentovano iznesu svoje stavove, da se sukobe finim rečima i da elegantno razgovaraju. Vidim Srbiju koja poštuje druge, ali i sebe. Vidim Srbiju koja ume da se smeši ali ume i da zagrmi. Vidim mladu Srbiju, željnu svog napretka, bez kačenja za bilo čije spoljne uticaje. Vidim anarhistu koji podržava homoseksualca čiji se stavovi poklapaju sa stavom nacionaliste koji ne želi da se fizički obračuna ni sa jednim od ove dvojice, već samo želi dobro za svoj narod.

Ali... Uvek postoji to neko ’ali’, spremno da zabiberi stvar i da zagorča život.

Šta je onda problem?!

Zašto ta tri mlada čoveka NISU Srbija?!

Zašto Srbijom vladaju ostareli (i prestareli) ljudi u modernim odelima i sa kupljenim diplomama, koji su sposobni samo da se svađaju i mire (ako dobiju dovoljno veliku svotu novca)?!

Zašto ne sednu lepo i ne skapiraju da je njihovo vreme prošlo i ne prepuste zemlju u ruke mladih i pametnijih?!

Zašto?!

Zato što nekome tako očigledno više odgovara.

I tako...

Dok trpimo ko-zna-koje-po-redu poskupljenje benzina i hleba, nestašicu mleka, skakanje-padanje evra i dinara, nagvaždanja inteligentnih nam političara o tome kako će nam jednog dana sigurno biti bolje, izgleda da nam ne ostaje ništa drugo nego da uzmemo daljinski upravljač u šake, pa da puštamo ovu Ćirilicu iznova i iznova, dok neko nešto ne nauči. Mi ili naši političari.

Nije me bilo dugo, znam, znam, kriva sam. Nek’ kamen baci onaj koji greh nije počinio... I mi blogeri dušu imamo, moramo ponekad i mi da odmorimo. Ne znate vi kako je to kad ste preosetljivi na dešavanja u svetu, mozak vas zaboli u jednom trenutku i prosto MORATE da odmorite. Tako je mene jaaaako zaboleo... ovaj... mozak, pa sam išla da odmorim. Ono, sunce, more, plaža, bazen, pesak, ležaljke, kupaći kostimi, kokteli, kartanje, šetanje, fotkanje... sve to tako blagotvorno deluje, ja reči nemam. Ali. Navikli ste već, kod mene uvek ima to neko ’Ali’...

Bugarska obala je, moram da vam kažem, opako sređena. Nisu to više oni Bugari o kojima su kružile priče kako prepadaju ljude po putevima, otimaju im kola, keš (šmekericu?) i šta sve već ne... Jok. Sada se b’lgarska obala sređuje, a sređuju je mahom Anglizi i Germani. I, super su bugarski hoteli, nema da fali. Svi sve rade, šefica recepcije pomaže u kuhinji, dečko sa bazena menja sijalice po hodnicima. Vredni, bre, ljudi... Ali gosti... Joj, mila majko!

U tom hotelu gde sam ja bila, doručak se služi od 8 do 10 ujutru. Ja, znate me, kakav sam ranoranilac, siđem međ’ prvima i odmah se skotrljam dole na ležaljke, da se čvarim na suncu...

MEĐUTIM! To ja da vas malo prenem, da ne bude uvek ’Ali’...

Međutim, tu ti gosti dolaze na glavni plesni podijum! Česi, bato... Česi, Poljaci, Slovaci. Svi ti EUropljani koji su krajem 70-ih prodavali šatore po Jadranu da bi mogli da se vrate u svoje državice. Svi ti EUropljani koji su poznati po nošenju čarapa i sandala, istovremeno. Oni se već u 7.50h ujutru zatrče na ona staklena vrata od restorana, prilepe nosiće i prave maglene efekte čekajući da glavni baja oT restorana otvori svoje dvore... Prvih nekoliko dana vam je to smešno, a onda počne da vam se gadi. Počne da vam se gadi dok gledate te EU-rob-ljane kako maltene mole pred restoranskim vratima da im neko udeli koru leba.

A onda, šta rade onda – uđu, pa formiraju red nalik zmijici na starim Nokiama kod dobrih igrača, ono kad se skroz ufura zmija u krug i polako miče ka hrani... Napomena: šveCki sto je u pitanju (ne za Šveđane, već... ma, znate!). Čekaju da jedan sipa paradajz, iako drugi neće jesti paradajz nego (na primer) viršle. Ne pada im na pamet da mogu slobodno da se pomere, obiđu paradajz-čoveka i odu do prokletih viršli! Jok! Nikako! Fuj to kaka, što bi rekao moj bata! Isto tako takođe (da, znam da se tako ne kaže, naučite već jednom da poznajem pravopis bolje od Milke Canić i da se ZEZAM!), dragi naši EUropljani nisu, čini mi se, kanda upoznati sa poentom švedskog stola. Dakle, za neupućene:

Švedski sto, ili bife, je veoma čest način posluživanja hrane prilikom okupljanja gostiju. Najčešće se na samoj levoj ivici stola postavljaju tanjiri, a pribor i salvete na zadnjoj desnoj ivici stola, jer to je poslednje što gost sa stola uzima. Jela se postavljaju s leva na desno logičnim redosledom od predjela do dezerta. Nije ZABRANJENO gostu da se vrati do stola više puta, da više puta sipa neko jelo ili pak da sipa više jela... NIJE ZABRANJENO!! NIJE ZABRANJENO!!

E, ovaj deo sa velikim slovima naša braća EU-rob-ljani baš i ne kapiraju.

Oni lepo krenu, pa slažu na tanjir: pileća krilca grilovana, krompir pire, faširane (fašističke! J) šnicle, paradajz, krastavac... pa sad drugi sprat na istom tanjiru (uputstvo - samo tresni preko!): grilovana skuša, jelo od plavog patlidžana, milihbrot, štrudla, lubenica... Ako pažljivo i strpljivo slažeš ovu kulu, možda odozgo uspeš da natandariš i koju kajsiju. Ako ne – ništa, jedi kajsije sutra, NI SLUČAJNO da se nisi vratio... Nekoliko puta mi je malo falilo da ispraznim sadržaj želudca zbog ovih njihovih gastronomskih kreacija. Ogavno...

A tek deca!!! Joj, Bogo... Tako nevaspitanu i kmekeljavu decu kod nas retko kad srećem. A njihova deca su, rekla bih, sva takva. Urlaju dugo i glasno, a zbog gluposti tipa: „Tata, kupi mi koka-kolu!“, „Mama, daj mi loptu!“... More, dala bih ti ja, trijespetpoturu, sunce ti bezobrazno! UH!...

I, brate mili, nekako su svi ružni ili barem ružnjikavi. Nigde lepog Čeha, nigde lepe Poljakinje, nigde lepe dece... Svi su nekako... sivi. Ili su prosečni ili su ružni. Baš onako socijalistički, komunistički sivkasti. Nigde te EU lepote o kojoj svi trube.

Možda su takvi jer sipaju tulumbe preko gulaša?!

Ili zbog onih čarape-sandale kombinacija?!

Ili su možda takvi jer su naviknuti da mole, da se saginju i povijaju pred svima?!

Što reče onaj stari vic (čitajte ovo sa improvizovanim češkim naglaskom):

„Mi Čehe nećemo nikom dozvoliti da nam sere po hlava, mi odmah otvorimo usti! “

Sve u svemu:

Mila moja Srbijo, nigde ti ravne nema, bila ti u EUropi ili samo u Evropi!!!

PS. - I, ne, nisam nacista-fašista-klerofašista-kapitalista-komunista-nit bilo koji drugi 'ista', zbog ovog teksta... Samo primećujem, mili moji, samo primećujem...

Morala sam ovo da napišem.
Morala sam.
Podstakli ste me VI i Vaše priče o depresijama, tugama, nesrećnim ljubavima i neuspesima na fakultetu.

Sebični ste. Grozno sebični.


Zamoliću Vas da stanete pred ogledalo.
Pogledajte se.
Živi ste i zdravi ste (čim ovo čitate i gubite vreme po netu, kapiram da niste preterano zabrinuti za svoje zdravstveno stanje). Sad razmislite koliko ljudi nema tu sreću. Koliko ljudi nema sreću da stane na svoje noge?! Koliko ljudi zna da neće doživeti sledeću novu godinu?! Koliko ljudi truli po bolnicama, čekajući trenutak smrti koja će za njih predstavljati slobodu?! Koliko ljudi je tako strašno bolesno, a koliko njih je jače od svih vas?!

Pogledajte kroz prozor, vidite li onu malu devojčicu koja radosno skakuće pored svog psa?!
Koliko ljudi nema tu sreću da vidi?!
Koliko ljudi ceo život provede u tami?!

Vratite se sad za računar. Drmnite YouTube i pustite svoju omiljenu pesmu.
Zavalite se i slušajte. Nesvesno pevušite reči pesme...
Koliko ljudi nema tu sreću da čuje i kaže?!
Koliko ljudi život provede u tišini, onemogućeno da Vam kaže kako ste sebični?!



Smetaju Vam roditelji?!
Svađate se sa ocem i sa majkom. Oni Vas ne razumeju. Ne znaju oni kako je to biti tinejdžer ili šta već?!
Da, kako da ne...
Pogledajte oko sebe, svevideći slepci.
Haj'te, čikam Vas - recite tako sebično prvom siročetu na koje naiđete, recite mu da Vas iritiraju roditelji.



Pali ste ispit?! Depresivni ste zbog fakulteta (ili škole)?!
Znate li koliko Vaših vršnjaka nema priliku da uči i da studira?! Koliko njih mora da radi najteže poslove, sa bi opstalo na ovoj planeti!?



Nema sreće u ljubavi?! Voljeni Vas ne voli ili Vas je ostavio posle dugotrajne veze od dve i po sedmice?! Gubite veru u ljubav!?
Znate li koliko je ljudi IZGUBILO svoje voljene?! Koliko ljudi je videlo beživotno telo svoje ljubavi ali su ipak smogli snage da nastave dalje i da nekoga ponovo zavole?!



A tek VI! Vi koji zbog svojih grešaka, zbog svoje gluposti ubijate male živote koje ste sami stvorili! Vi, koji zbog jedne pijane noći ili nepromišljenih postupaka UBIJATE! Vi ste depresivni, a nemate ni trunke saosećanja prema roditeljima koji su možda juče sahranili svoje jedino dete?! Vi ste depresivni, vi koji ubijate svoju decu, dok toliki broj ljudi ne može da rodi?!






Sebičnost čovečanstva je na visokom nivou.
Kapetane, bojim se da brod tone.
Duboko.
Dublje nego ikad.


Ukoliko ne shvatite (što pre) da je život prolazna stvar i ukoliko se ne opustite i ne prepustite, potonućete na dno.
A svi znamo šta je na dnu.
Blato.