Верујем у Бога. Верујем, зато што не желим да признам себи да сам мајмун. Пардон, да сам настала од мајмуна. Као што не желим ни да признам да ћу након свега овога завршити у рупи 'два-са-два'. Не, после овога постоји нешто, ма колико то било добро или лоше, али постоји и није рупа. Дакле, верујем у Бога и цела та идеја о једном Творцу, безгрешном зачећу и Христу који је живот посветио помагању другима ми веома прија. Али, шта ми не прија...

Толико колико верујем у Бога, толико не верујем у цркву као гласничку институцију и једнако толико ми 'великоверници' газе одређене нерве. Заправо, не знам која ми од те две категорије више иде живце!
У чему је ствар...

Свештеници – гласници Божије речи, јел?! Морееее... Нимало поштовања према њима немам. Зашто!? Ево зашто. Има свештеника који у својим енглеским лимузинама возе своје попадије које носе миниће. Има свештеника који су оптужени за сексуално злостављање верница. Има свештеника којима, док читају молитву и свете воду, из мантије весело певуши Кан-Кан. Има свештеника који су тако верни путу Исуса Христа да су задригли ваљда од нафоре и свете воде?! Има свештеника чије се жена и љубавница почупају и потуку у сред порте. Има свештеника који трче за ТВ камерама више од Секе Алексић. Има свештеника који, кад сјашу са свог угланцаног Харлија, лопатају наркомане. Има оних који са хулиганима макљају хомосексуалце. Ако ви, господо свештеници, часни оци православља, не поштујете своје мантије, зашто би их поштовао народ?!

Монаштво... Раније су се за монаштво опредељивали људи са фалинкама. Без икакве жеље да икога ниподаштавам и са дужним поштовањем ово говорим, погледајте колико наших монахиња и монаха има физичке поремећаје (а поједини и психичке). Немојте ме погрешно схватити, ценим ја свакога ко смогне снагу да свој живот посвети Богу и цркви! Али... Наши монаси, у 95% случајева, не знају да вам кажу ни неколико речи о манастиру у коме живе. Наши монаси, премда се ово у последње време поправља, махом су необразовани.
У нашој цркви имамо и архимандрита Симеона (световно – Дејан Виловски). „Човек чврстих принципа, радикални и конзервативни монах“ је заграбио мало новца из епархијског фонда па је платио свом буразеру рачун за мобилни телефон, себи опремио канцеларију на Врачару, возио Ауди А4, а народ је плаћао гориво њему и његовим сарадницима. У нашој цркви имамо владике чији су дворови богатији и шаренији од Карађорђевићевог на Дедињу. Владике чији су рођаци стрипери напросто одушевљени златом и раскоши дворова.
И сад... Кад погледам све те младе монахе по манастирима, не могу а да се не запитам да ли су они ту због своје прејаке вере у Бога или због прејаке жеље да једног дана возе Ауди, браћи плаћају мобилне телефоне и живе окружени златом?!
Љуте се на мене 'великоверници' што не постим. Знате зашто не постим!? Осим тога што сам навикнута на литар КРАВЉЕГ млека дневно?! Зато што ми идете на живце са тим својим хвалисањем о посту. Мислите ли да има поенте пост кад ви на парче хлеба намажете деб'о слој дивне паштете од лососа и туне, па преко турите лист биљног качкаваља и касније попијете кафу са биљним шлагом?! Има ли поенте ваше одрицање од млека и меса кад псовку и цигарету не вадите из уста, а за чашицом алкохола потежете чешће него ја за тастатуром!? Ја ћу да вам кажем, врло отворено – НЕМА ПОЕНТЕ. Пост је одрицање, а не замена мрсне хране за вештачку!

Друго, мислите ли да се јачина ваше вере мери у томе колико ћете дуго издржати у посту у коме уживате више него просечна српска породица у мрсу?! Не, господо. Ваша вера се не мери ни у томе колико ћете 'богато' прославити своје славе, а да не помињем неке од вас који славе славите по клубовима и сплавовима. Окачили сте о ретровизоре крстове владичанских размера. Недељом нервозни раном зором идете у цркву, мислећи да Бог не види колико често погледате на сат размишљајући о томе шта ћете богато доручковати кад одете кући. Понизно ћете се прекрстити кад чујете звона из цркве, љубите свештенику руку и у рупу поред иконе за целивање у цркви убацујете позамашне своте новца. Није то вера, господо. То је идиотизам, ја да вам кажем.

Вера је кад станете пред неверника, пред (како би ви рекли) секташа, па га пустите да он каже шта има, пустите га да вам каже у шта он верује и због чега верује. Не ућуткате га, не оклеветате га и не омрзнете. Већ кажете себи да сте од сваког изазова јачи и да је вера ваша од било чега јача.

Колико вас 'великоверника' је успело да неверног саслуша?!
Замислите се над својим веровањем.
Дубоко се замислите.