Dragi čika Tito,

pišem ti ovo pismo jer su mi rekli da si ti danas umro. Mislim, ne danas, nego na ovaj dan, ali pre 30 godina. Rekla mi mama da su tada tih dana svi nešto bili tužni. Meni nije bilo jasno zašto su bili tužni kad te niko od njih nije ni poznavao, maltene. Onda mi je mama objasnila da je to zato što su za tvoje vreme živeli baš dobro. I, nije mi jasno kako je to da su te sve stranjske delegacije došle kad su te sahranjivali a da niko nije kukao i psovao tvoju smrt što je zakrčen grad.

Rekla mi je mama da je tada moglo da se putuje bez viza i gde god poželiš. To, čiko, može i sada, bili smo dobri pa su one stranjske čike dolazile ovamo u Beograd i krčile saobraćaj i odobrile nam da putujemo gde hoćemo. Samo, sad kad odeš negde bez viza, a ideš sa ovim novim kul pasošima što imaju one razne sjajkaste detalje, sad te gledaju tamo kao da si neki krEminalac. Dobro, gledali su nas i kad smo morali da tražimo one vize, ali nas sad gledaju baš onako kao teroriste. Kao što Italijani gledaju Rumune i crnce, pardon, afroamerikance.

Kažu mi da su tad i đaci morali da te poštuju i da su u svim učionicama bile okačene tvoje slike i da se u školi učilo o tvom životu i o tvojoj kuci. I, još sam čula da, ako te neko nije poštovao, taj je mogao da bude kažnjen. A sada, čiko, kad su ubili onog našeg premijera Đinđića, u mojoj osnovnoj školi smo morali da imamo onaj minut što se ćuti i kad smo to imali jedan je dečak rekao 'E, pa neka su ga roknuli, stranog plaćenika!' i tom se dečaku nije ništa desilo. A meni je baš bilo glupo što je to rekao, iako ni ja nisam volela tog čika-premijera, ali mi je bilo bez veze ipak.

Onda, pričali su mi i da je zemlja tada bila veća. Jeste, bila ta tvoja SFRJ, sa mnogo zemalja i jezika i ljudi. Tada su svi letovali u Hrvatskoj, a danas kad tamo letuješ oni te biju i psuju. Ne smeš da jedeš hleb, nego moraš da tražiš 'kruh'. A ni ovde nije mnogo bolje kad dođu iz Hrvatske. Odmah ih taksisti navozaju pa im otmu pare.

Kaže mi mama: 'Za vreme Tita se znao red.' Govorili su mi razni kako su tad mangupi bili kontrolisani, kako je milicija radila svoj posao, kako ovo, kako ono...

Ma, ispade da je sve sa tobom bilo divno... Zato ti pišem, čiko. Kažu da si ti bio taj neki Maršal (a ja pouzdano znam da je Maršal pojačalo), pa mi kažu da si bio bravar (a koji bravar ume da napravi sve to)... Nije to meni jasno, čiko. Jesi li ti, možda, Deda Mraz?!

Ako jesi, ja bih te zamolila da me naučiš tom bravarskom zanatu, pa i ja da budem taj Maršal i da tako budem kul kao ti.


PS.- Ima neki ljudi što pričaju da si ti sve, da izviniš, zeznuo. Oni kažu da si ti mazio i pazio te Albance na Kosovu i da su zbog tebe oni nama oteli tu teritoriju. Isto kažu da si bio strani plaćenik i tako sve neke čudne reči ti nameću. Pa bih te isto molila da mi i to razjasniš.


Hvala ti puno unapred, dragi čika Tito.
Budi mi pozdravljen.