Zašto li su žene toliko tužne, ljute i, naizgled, neshvaćene?

Zašto ne mogu da shvate da su povlašćene?

Bore se za neku vajnu ravnopravnost, tako što će nosati akten tašne i poslovna odela i tako što neće znati omiljenu uspavanku svog deteta.

Bore se za sebe, da ostvare svoju ličnost, tako što će spavati sa tim i tim važnim likom, podariće mu možda čak i cvet svoje mladosti, a da u tome neće uživati. Prosto, tako moraju, jer će preko njegovog kreveta one postati Neko.

Te žene, čak i kada imaju svega 12 godina, bore se da budu žene. Svađaju se sa mamama i tatama da bi ofarbale jedan pramen u plavo, ako već ne smeju celu kosu. Jure da se prve u odeljenju poljube sa dečakom iz drugog odeljenja. Ponosno nosaju mini suknje i mali malečki wonderbra po osnovnim školama... žvaću žvakaće gume razjapljenih vilica i bezobrazno se smeškaju svakom muškarcu, da bi dokazale sebi da su žene.

I te žene sa 14-15 godina izgube nevinost, sa nekim navijačem ili tako nekim opakim likom. Odazivaju se na NafuranaMala i SwatkaMawa, nose air max i plitke farmerice... Već su promenile 150 boja kose i na očima drže sočiva u boji.

Ako upišu fakultete one spavaju sa profesorima zbog više (ili prolazne) ocene. Tada, tobože nevino i naivno, stiskaju mišicama grudi da im dekolte izgleda dublje dok odgovaraju pred katedrom.

Završe one fakultete pa se zaposle, pa krenu da jurcaju... Posao ovaj, posao onaj, fol produženo radno vreme – za posebne tet-a-tet sastanke sa šefom. Tako se lagano napreduje u životu i poslu, kao.

One će se, ne sumnjajte, bogato udati za neke 'sposobne momke'... možda im, ako nekoliko meseci budu zaludne, čak rode i decu. Ta će deca imati bajan život. Sigurno! Neće biti sigurni do neke pete-šeste godine života kako im mama i tata izgledaju, jer se oni bave karijerama... Roditelji neće znati čime njihovo dete voli da se igra, šta voli da jede, kada je prohodalo, kada je progovorilo...

Onda će ta žena (valjda zbog te prerane želje za ženiranjem) naglo ostariti. Pojaviće joj se bore i prve sede vlasi. Koža na vratu će se opustiti, ispod očiju će se pojaviti kesice, a i minđuše će nekako nakaradno visiti sa otegljenih ušiju. Žena će biti tužna, što zbog svog izgleda, što zbog činjenice da je 'sposobni' muž vara sa troduplo mađom oblajhanom cicom u air max patikama i plitkim šorcićima, što zbog činjenice da dete ne razgovara sa njom i/ili se drogira i/ili je postalo kriminalac (nepotrebno precrtati).

Zašto ta žena ne može da odrasta polako, kako treba?

Zašto ta žena ne može da nađe onog Pravog, sa kojim će uživati u bezbrojnim poljupcima, nežnim zagrljajima i najlepšim momentima svog života?

Zašto ta žena ne može da uživa u činjenici da može da rađa?! Zašto se to danas toliko omalovažava?! Kao da je rađanje nešto, tako, ofrlje, bez veze, usputno. Kao da to nije najčudesniji čin u ženinom životu?! Kao da nisu žene rađale genije poput Ajnštajna ili Mocarta, nego su se, valjda, stvorili sami od sebe?!

Zašto ta žena ne ume da uživa u svojoj porodici, već joj je karijera važnija?! Zar može išta biti važnije od prvog detetovog koraka ili od popodnevne kafe popijene u muževljevom zagrljaju?!

Zašto, na kraju krajeva, ta žena ne ume da se ponosi svojim borama i sedom kosom?! Zar nije predivno biti svestan kroz šta se sve prošlo i koliko se godina iskustva, i lepih i loših (jer i iz njih se uči), skupilo?!

Kada će (da li će ikada) žene shvatiti koliko su blagoslovene i uzvišene upravo time što su žene?

Da li će ikada prestati da kukaju kako nema ravnopravnosti, da li će prestati da se ponašaju kao žene a da još ne znaju ni šta znači biti žena?

Zašto je ovo vreme ovako komplikovano?!

Zašto se ja nisam rodila nekih pedesetak godina ranije?!

Njah.